Psihologija je naučna disciplina koja se bavi sistematskim proučavanjem psihičkog života (procesa i osobina)ljudi i životinja, a na osnovu objektivnog ponašanja i neposrednog iskustva.
Proučava individualna i grupna ponašanja. Sama reč psihologija znači „studija duše“. Tokom istorije, još od antičkog doba, psihologija je bila grana filozofije, da bi u XVIII i XIX veku, započela svoj „vlastiti put“ kao nezavisna naučna disciplina. Ipak, danas je psihologija vrlo vezana za biologiju i društvene nauke.
Psihologija proučava dve tačke psihičkog života ljudi, odnosno duševnog života a to su:
Psihički procesi
Psihičke osobine
Kao široka oblast, psihologija ponekad ostavlja utisak neujedinjenosti, raspršenosti. Deli se na primenjene i eksperimentalne ili teoretske ogranke. Neke od primenjenih ogranaka psihologije čine: klinička psihologija, koja se bavi dijagnozom i terapijom mentalnih poremećaja; industrijska psihologija se koristi prilikom odabira radnika i generalno u poslovanju; pedagoška psihologija koja se bavi psihološkom stranom vaspitanja i obrazovanja. Eksperimentalna ili teoretska psihologija se sastoji od dečije, obrazovne, socijalne, razvojne, fiziološke i komparativne psihologije.
Dečija psihologija primenjuje psihološke teorije i istraživačke metode radi proučavanja dece; obrazovna psihologija se bavi problemima vezanim za procese učenja; socijalna psihologija se bavi grupnom dinamikom i drugim aspektima ljudskog ponašanja u društvenom i kulturnom okruženju; i komparativna psihologija se bavi razlikama u ponašanju različitih vrsta živih bića, na primer, ljudi i životinja.
Stvari koje proučavaju psiholozi pokrivaju širok spektar, počev od shvatanja prilikom procesa učenja, opažanja, inteligencije, motivacije, emocija, percepcije, karaktera, mentalnih poremećaja i studije razlika i uticaja okoline na formiranje karaktera i ličnosti.
Psihologiju mnogi ljudi smatraju društvenom naukom, ali ona predstavlja mešavinu prirodnih i društvenih nauka. Za njeno razumevanje potrebno je znati kako funkcionišu pojedini organi u ljudskom telu, prvenstveno oni koji su vezeni za mozak i stvaranje i lučenje hormona.
Psihološke discipline
Pod jedinstvenim imenom psihologija možemo naći mnoštvo povezanih disciplina. To su:
eksperimentalna psihologija - koja se bavi proučavanjem reakcija čoveka na namerno inducirane podražaje, bilo fizičke, bilo socijalne.
socijalna psihologija - koja proučava ljude i njihovo ponašanje u međuzavisnosti sa njihovom (ljudskom) okolinom, sve oblike međuljudskih odnosa, kao i ponašanje grupe kao celine.
klinička psihologija - koja proučava (i traži lek za) patološke oblike ponašanja.
ergonomija - koja proučava odnos čoveka prema radu i nastoji pronaći načine što boljeg prilagođavanja rada čoveku.
životinjska psihologija
razvojna psihologija
pedagoška psihologija
psihoterapija
Metodologija psihologije
Eksperimentalni rad sa ljudima kao subjektima povlači legalna i moralna ograničenja, zbog čega se najznačajniji deo istraživanja obavlja sa životinjama sa nadom da je steknuto saznanje o psihofiziološkim funkcijama i ponašanjima moguće preneti na iskustva sa ljudima.
Glavne metode koje se koriste za istraživanja sa ljudskim subjektima i kolektivima čine: posmatranja unutar i van laboratorije, intervjui, psihološki testovi tj. psihometrija, laboratorijski eksperimenti i statističke analize.
Psiholozi
Sigmund Frojd
Karl Gustav Jung
Hauard Gardner
Leopold Sondi
Abraham Maslov
Sabina Špilrajn
Erih From
Hans Jurgen Ajzenk
Čarls Spirman
Džon Votson
Vilhelm Vunt
Erik BernKorisni saveti u borbi protiv depresije
Postavljeno: 18.01.2010
Za očekivanje je da se depresivni bolesnik oseća bolesno, kao i svaki drugi bolesnik. Nema smisla „truditi se izgledati pribrano“. S obzirom na to da je depresija bolest, osoba sa ovim tegobama se može povući i po potrebi leći, a da zbog toga ne oseća grižu savesti. Bolesnici ne moraju stalno da se pravdaju za svoje postupke niti da se prisiljavaju da čine bilo šta što im tog trenutka ne pričinjava zadovoljstvo. Ne treba donositi odluke dok oboljenje traje, npr. raskid sa partnerom, prodaja kuće ilii promena radnog mesta. Odluka je u tom momentu „depresivno“ obojena. Zbog suženih vidika, ovakve odluke su pod negativnim uticajem i kasnije sledi kajanje zbog donošenja odluka u ovakvom stanju.
Broj dnevnih zadataka tokom oporavka treba da se povećava i takođe ne bi trebalo da se zaboravi nagrada za postignuto - treba sebi prirediti neku malu radost, počevši od buketa cveća do odlaska u pozorište i slično.
Kako mogu doprineti uspešnoj terapiji?
70% bolesnika koji uzimaju antidepresive dobro reaguje na prve propisane lekove. Lečenje suštinski zavisi od toga koliko dosledno bolesnik uspeva da se drži uvedenih psihoterapijskih mera.
Molimo da terapiju nikada ne prekidate sami i pre vremena, ne dozvolite da mišljenje drugih negativno utiče na Vas. Uvek imajte na umu: „Dobro mi ide, jer nastavljam sa terapijom.“
Šta da radim ako se simptomi ponovo jave?
Ako se prvi znaci depresije ponovo jave, ne čekajte predugo. Što pre počnete terapiju, to je bolest slabija i ponovna depresivna epizoda se uspešno može lečiti. Ako se u Vašem slučaju radi o bolesti u fazama, postoji veliki broj lekova (litijum, karbamazepin, valproinska kiselina), koji su označeni kao stabilizatori raspoloženja. Ukoliko se redovno uzimaju (u trajanju od više godina), ovi lekovi, kod određenog broja bolesnika, mogu sprečiti ponovno javljanje depresivnih epizoda.
Kako članovi porodice mogu da sarađuju?
Poznato je da, u velikom broju slučajeva, bolesnici ne pate zbog same bolesti, već zbog nerazumevanja najbližih. Doktorima je postalo uobičajeno da od bolesnika dobiju molbu da porodici objasne kakva je priroda depresije, jer članovi porodice nemaju razumevanja za obolelog.
Depresivne osobe nisu se iznenada „ulenjile“ ili postale ćudljive ili nezahvalne - one boluju od teške bolesti, koja se spolja ne može videti, ali koja može da se leči. Često se može čuti rečenica: “Pre bih nogu slomio nego da ponovo budem depresivan.“ Kod preloma noge okolina pokazuju sažaljenje, dok kod depresije, često, nerazumevanje.
Članovi porodice bi trebalo da prihvate depresiju kao tešku bolest, koja posle izvesnog vremena vodi ka tome da se ponašanje obolelog bitno menja. Zadaci se više ne obavljaju na uobičajeni način i u tim trenucima su posebno potrebni ohrabrivanje, toplina i priznanje. Opomene tipa: „Glavu gore, biće bolje“ ili „Saberi se“ sigurno ne pomažu. Bolesnici se bore sa osećanjem da nisu više ista osoba kakva su bila pre bolesti. Članovi porodice treba da ih rasterete, da na sebe preuzmu većinu zadataka i da bolesnike stalno motivišu da izdrže terapiju, jer uspeh zavisi od redovnosti i istrajnosti.
Pružajući razumevanje i ljubavi, članovi porodice mogu značajno pomoći bolesniku da prevaziđe depresiju. Saosećajnost umiruje bolesnika, dok bodreći saveti mogu imati suprotan efekat, izazivajući bespomoćnost kod bolesnika i na taj način ga još više mogu saterati u ugao.
Depresija bolest današnjice
Postavljeno: 22.12.2009
Koji su tipični simptomi depresije?
Depresija se sastoji od velikog broja telesnih i psihičkih simptoma. Često je teško postaviti dijagnozu. Bolesnik često teško može da razume da se iza mnogih telesnih simptoma zapravo krije depresija. Ovakva slika bolesti opisuje se kao larvirana depresija koja je po sredi kada se pre svih pojavljuju sledeći telesne tegobe:
* Poremećaji sna
* Stezanje u grlu i grudima
* Problemi sa apetitom
* Gubitak težine
* Zatvor
* Glavobolja
* Bolovi u vratnom ili kičmenom delu
* Tegobe organa za varenje, tegobe sa srcem
U slučaju postojanja navedenih simptoma, lekar će preduzeti sva potrebna ispitivanja. Ukoliko se pronađe nekakav organski uzrok, isti će se svakako lečiti. Često obolelom teško pada da prihvati da se iza telesnih tegoba krije depresija i da poveruje da će po uspešnoj terapiji depresije, ove telesne tegobe da nestanu. Za uspeh terapije je, dakle, vrlo bitno razumeti da se u pozadini drugih bolesti i simptoma može kriti depresija.
U daljem toku bolesti se pored ovih telesnih tegoba razvijajaju i drugi simptomi. Bolesnik u sve većoj meri postaje bezvoljan, razvija se osećanje beznađa, pojačava se strah da nikada neće doći do ozdravljenja, ne može ničemu više da se raduje, a neki bolesnici povremeno imaju i osećaj da su u dubini mrtvi ili da su kao obamrli.
Šta je sa suicidalnošću?
Da je depresija jedno teško oboljenje, vidi se po tome što još uvek oko 15% obolelih, na žalost, sebi oduzme život, 20 do 40% pokuša samoubistvo, a do 80% pacijenata pod uticajem svoje bolesti razmišlja o tome da sebi oduzme život.
Važno je da bolesnici imaju hrabrosti da o tome otvoreno razgovaraju sa svojim lekarom, ali i sa članovima porodice. Uprkos težini oboljenja, depresija se ubraja u bolesti koje se uspešno mogu lečiti.
Koje vrste terapije lekovima postoje?
Od 1957. postoje lekovi za lečenje depresije, tzv. antidepresivi. Oni u mozgu utiču, između ostalog, na metabolizam određenih neurotransmitera i na taj način pokreću antidepresivno dejstvo. U ovoj grupi postoje lekovi koji pored svog dejstva na popravljanje raspoloženja, utiču više na smirenost i drugi, na aktivnost. Treći su pak u pokretačkom smislu neutralni. Zbog toga je važno da i bolesnici i lekari znaju kakve su tegobe u pitanju kako bi se odabrao odgovarajući antidepresiv. Simptomi treba da se opišu što je moguće preciznije. U suštini, o antidepresivima treba da se zna da oni sami utiču na popravljanje raspoloženja. Od odlučujućeg značaja je da ne deluju odmah nego tek posle jedne, dve ili čak šest sedmica. Bolesnici često teško razumeju da lek treba da uzimaju danima, a da ne osete nikakvo poboljšanje. Bolesnik zato ne treba da bude nestrpljiv i da propisani lek isključi prevremeno ili na svoju ruku.
Antidepresivi ne stvaraju zavisnost. Istovremeno neki lekovi iz grupe antidepresiva, mogu usled naglog prestanka uzimanja da prozrokuju tzv. fenomen diskontinuacije (unutrašnji nemir, mučninu, znojenje, glavobolju). Zbog toga se antidepresivi moraju isključiti obazrivo (postepenim smanjivanjem doze u trajanju od nekoliko sedmica). Terapija depresije traje dugo. Po povlačenju simptoma, potrebno je nastaviti terapiju najmanje šest mesci pre nego što započne smanjivanje doze. Kod bolesnika kod kojih je u pitanju ponovljena depresivna epizoda, lečenje traje i duže. Mnogi bolesnici misle da mogu odmah da isključe sve lekove čim se javi poboljšanje. To, na žalost, vodi ka ponovnoj pojavi tegoba, sa produžetkom trajanja oboljenja kao posledicom. Iz ovoga se vidi koliko je bitno da se bolesnik dosledno pridržava saveta svog lekara.
Svakako da i antidepresivi imaju neželjena dejstva. Na žalost, ona se pojavljuju najčešće na početku lečenja i upravo zbog toga traže spremnost da se lek i dalje uzima. Takozvani klasični, stručno nazvani triciklični antidepresivi, tokom lečenja često dovode do povećanja težine i do iritirajućeg, ali bezopasnog sušenja usta, te umaranja, zbog čega je preporučljivo da se ovi lekovi uzimaju uveče. Jedna grupa antidepresiva, razvijena poslednjih godina, tzv. selektivni inhibitori preuzimanja serotonina (SSRI) ne stvaraju umor. Tipična neželjena dejstva ovih lekova na početku lečenja su jutarnja mučnina, izrazit unutrašnji nemir i glavobolja. Ovi novi antidepresivi u manjoj meri dovode do povećanja težine i bolesnici ih uglavnom dobro podnose.
Lekar je jedini koji može da odluči koji lek je odgovarajući za kojeg bolesnika.
Koje vrste terapije bez lekova postoje?
Na početku lečenja na prvom mestu se nalazi tzv. prateća psihoterapija, dakle ohrabrujući, dobronameran razgovor koji pruža objašnjenj i uveravanje da postoji naklonost i razumevanje.
Mogu se primeniti određeni psihoterapeutski postupci ako su depresiju izazvali realni, teški životni događaji, kao što su gubitak posla, razvod ili gubitak bliske osobe. Kognitivno-bihejvioralna terapija pokazuje bolesniku puteve iz njegovog, depresivnog ugla. Bolesnici treba da izgrade realna očekivanja, kao i sposobnost da savladaju životne probleme, koje su za vreme bolesti doživljavali kao nerešive.
Seksualno ponašanje i alkoholizam
Autor: psiholog Žilijeta Krivokapić Postavljeno: 18.11.2009
Teškoće u definisanju normalne seksualnosti leže u širokom dijapazonu njenog ispoljavanja, individualne i socijalne specifičnosti. Prihvatljiv konstrukt za definisanje normalnosti je sledeće određenje: u okvir norme mogu se svrstati seksualne aktivnosti, ponašanja i radnje koje se javljaju kod zrelih pojedinaca različitog pola, njima su prihvatljive, ne štete njihovom zdravlju i ne narušavaju norme zajedničkog društvenog života.
Seksualnost
Proučavanje seksualnosti bilo je, a po mnogo čemu i ostalo, tabu oblast. Za to postoje mnogi razlozi, jedan od najznačajnijih je istorijsko nasleđe. Istraživanje seksualnosti krenulo je preko poremećaja i abnormalnosti i danas je mnogo lakše odrediti devijacije od sadržaja normalnog seksualnog ponašanja.
Normalan seksualni nagon uslovljen je anatomskim i fiziološkim integritetom mozga i funkcijom seksualnih centara. Modifikacije ili slabljenje nagona često je posledica fizioloških faktora, od kojih su najčešći: zloupotreba supstanci, depresija i stresna stanja.
Bolesti zavisnosti
Proučavanje bolesti zavisnosti, sa druge strane, već dugo je u samom vrhu naučnog istraživanja. Iskonska potreba čoveka da obezbedi užitak, spokoj, blagostanje ili zaborav, vekovima ga je vodila u ekperimentisanje sa supstancama koje menjaju svest.
Alkohol je bio i ostao najdostupnija i najzloupotrebljavanija supstanca. Hronična upotreba dovodi, relativno brzo, do stvaranja alkoholne zavisnosti. To je kompleksan poremećaj, koji osobu menja i oštećuje na telesnom, socijalnom i psihičkom planu.
Obrazac seksualnog funkcionisanja alkoholičara
Povezivanje ove dve oblasti ( alkoholizam i seksualnosti) bila je centralna tema ovog rada. U naučnim radovima malo je istraživana ova veza. Predmet interesovanja dominantno je bio vezan za seksualne disfunkcije, koje se javljaju kao posledica alkoholizma ili agresivno ponašanje koje nastaje usled konzumacije alkohola. Polazeći od teze da je seksualnost složen fenomen koji ne možemo svesti na frekvenciju odnosa ili broj partnera, već da se seksualna želja ili seksualna budnost vidi u različitim seksualnim aktivnostima i doživljajima, želeli smo da ispitamo aspekt uobičajenog, normalnog ponašanja zavisnika i da kliničkoj slici ili razumevanju alkoholičara damo potpuniji uvid.
Za zadovoljavajuće ili adekvatno seksualno funkcionisanje neophodno je zdravlje i određen način života, kod alkoholizma imamo značajne izmene oba faktora. Naša očekivanja odnosila su se na izmene u seksualnom ponašanju nastale kao posledica upotrebe alkohola. Rezultati su delom potvrdili očekivanja.
Sa teorijskih polazišta, neke zasnovane hipoteze nisu potvrđene, ali je evidentirana tendencija u ponašanju za koju se može reći da je „obrazac seksualnog funkcionisanja alkoholičara“. Uvažili smo, svakako, otpore u ispitivanju seksualnosti, karakteristike ličnosti zavisnika, kao i trenutak lečenja koji utiče na neke procene.
Pored erektilnih smetnji ili teškoća u genitalnom odgovoru, „obrazac“ se odnosi na emocionalnu komponentu u seksualnom ponašanju, odnosno, bliskost ili stepen intime sa partnerom.
Izlazeći iz strogih bioloških zakona reprodukcije, čovek je vremenom svojoj seksualnosti dodao ljubav, privrženost, bliskost i poštovanje. Podaci iz sfere seksualnosti koji govore o ovoj vezi (ljubavna predigra, osećanja tokom seksualnih aktivnosti, konkretna seksualna ponašanja) ukazuju da su na ovom planu alkoholičari oštećeni svojom bolešću.
Neka istraživanja govore u prilog smanjivanju seksualnog nagona kod alkoholičara u vidu inhibirane seksualne želje. Podaci u istraživanju (deo o snovima, maštanja i masturbacija) ne potvrđuju pad libidinozne energije.
Alkoholičari se češće samozadovoljavaju i tokom sanjanja snova sa seksualnim sadržajem lako dožive orgazam. Njihove potrebe za seksualnim kontaktom su veće od onih koje imaju, ali na planu realizacije su manje uspešni, učestalost koitusa je smanjena. Zaključujemo da alkohol izaziva smetnje u seksualnim odnosima, jer je njihova frekvencija manja, odnosi kraće traju i opisani su sa manje intenzivnih osećanja.
Na stavove prema seksu alkohol nije imao mnogo uticaja, bazični stavovi o seksualnosti nisu modifikovani zloupotrebom alkohola.
Na nivou ličnosti, potvrđena je poznata slika alkoholičara kao: nepoverljive, neiskrene i sebične osobe, neefikasne i nekritične, egocentrične i neistrajne, sa izraženom čulnosti, „gladne stimulacije“, sklone negativnim emocijama, sa lakim razvijanjem osećanja povređenosti, emocionalno nestabilne.
Ove crte ličnosti dodatno potkrepljuju tezu o „obrascu seksualnog funkcionisanja alkoholičara“, jer seksualnost podrazumeva potrebu za razmenom i bliskošću i na telesnom i na emotivnom planu, na kojem su alkoholičari insuficijentni.
Teorijski i praktični značaj ovog rada nalazi se u boljem razumevanju klinčke slike alkoholizma, definisanju terapijskih ciljeva i pripreme preventivnih programa.
Alkoholizam kao socio-medicinska bolest
Alkoholizam kao socio-medicinska bolest je „broj tri u svetu“ (po posledicama, oboljenjima i smrtnosti) i zahteva kontinuirano proučavanje i istraživanje. Manifestacije zavisnosti evidentiraju se u svim sferama života. Teorijski značaj ovog rada nalazi se u razumevanju ličnosti alkoholičara i izmenama koje nastaju usled hronične upotrebe alkohola na njegovu seksualnu/polnu želju i obrasce seksualnog funkcionisanja.
Lečenje alkoholizma je dug, kompleksan i skup proces. Apstinencija je samo jedan od zahteva lečenja, ne i cilj terapije.
Nužna je kompletna restrukturacija porodice sa prihvatanjem novih oblika ponašanja, vraćanjem uloga, bliskosti, poverenja, otvorene i jasne komunikacije.
Porodična terapija najčešće se zasniva na sistemskom pristupu i u lečenju učestvuje saradnik „kopacijent“.
Seksualni problemi se „podrazumevaju“, eventualno evidentiraju, ali se tokom terapije na njima konkretno ne radi. Zahteva se da se novi oblici ponašanja prihvate i „očekuje“ da se oni prenesu i na oblast seksualnog funkcionisanja. Nekoliko dostupnih kliničkih izveštaja upućuju na zaključak da ne dolazi do unapređenja seksualnog prilagođavanja neposredno nakon tretmana alkoholizma. (Jensen, 1984, O’Farrell, Kleinke, Cutter, 1998).
Alkoholizam negativno utiče na seksualnost
Rezultati našeg istraživanja ukazuju da je seksualnost modifikovana ili oštećena usled hroničnog opijenja i da se osobenost ovih izmena više ogleda u emocionalnoj sferi, bliskosti i otvorenosti, nego u neadekvatnom seksualnom odgovoru“.
Prihvatajući značaj emocionalno-seksualnog sklada u partnerskim relacijama, očekujemo da oporavak bude brži i efikasniji ako tokom terapije značajnije obratimo pažnju ili intervenišemo u domenu seksualnosti.
Upotreba alkohola u „društveno prihvatljivim dozama“, smanjuje neke seksualne inhibicije, stvarajući osećaj opuštenosti, smanjene odgovornosti i povećan interes za seks, što sve može da olakšava seksualno uzbuđenje. Povremena upotreba alkohola veoma često ima upravo ove motive, mada ljudi zaboravljaju na multifaktorijalnu uslovljenost njegovog dejstva, koje pored farmakoloških uključuje i psihološke, socijalne i aktuelne komponente.
Preventivni programi moraju uvažiti iskustvo koje ljudi imaju sa alkoholom i na kojem baziraju stavove o moći alkohola na seksualnom planu. Istraživanja koja ukazuju da se seksualnost neminovno modifikuje kod kontinuirane upotrebe ili unošenja većih količina alkohola su odličan oslonac za razbijanje mitova i dugoročno odlučivanje.
Muškarci su posebno osetljivi u domenu svoje seksualnosti i moraju biti jasno informisani o negativnom dejstvu alkohola, koji im ne daje snagu i potenciju, već naprotiv oduzima mogućnost za kvalitetan i bogat seksualni život, uz dodatne erektilne smetnje.
Alkohol kao droga
Droga prvog kontakta među populacijom mladih je alkohol. On modifikuje sve funkcije, seksualnu takođe. Upravo zato tema " mladi i alkohol" zaokuplja naučnu pažnju.
Mlade osobe formiraju svoje stavove i strukturišu znanja upravo u periodu kada se i dešava prvo iskustvo sa alkoholom i budi seksualna potreba i rezultate koji ukazuju da ona vremenom uz alkohol slabi, otuđuje ih od partnera, okreće ka sebi i smanjuje realizaciju, neophodno je uneti u preventivne programe namenjene ovoj uzrasnoj grupi.
Mobing na poslu - istinite priče
Postavljeno: 23.09.2009
Mobing je reč koja se sve češće čuje među nama. Poslodavci ne biraju sredstva da dođu do svog cilja, a žrtve pokušavajući da zaštite sebe i svoju porodicu prolaze kroz pakao. U nastavku pročitajte pet istinitih priča:
Direktor škole uništava me i danas
Kao rukovodilac računovodstva u Višoj školi za obrazovanje vaspitača, radila sam punih 19 godina. Zbog nezakonitog rada direktora škole M. P. bila sam prinuđena da ga prijavim nadležnim organima da bih zaštitila svoj lični i poslovni integritet, a istovremeno i ustanove u kojoj sam radila. Zbog obraćanja tužiocu i policiji bila sam psihički zlostavljana, zlostavljana na poslu i to pismenim naredbama da u najkraćem roku obavim zadate poslove. Direktor je prestao sa mnom da komunicira i za sve važne konsultacije obraćao se drugoj službenici. Bila sam izolovana od kolektiva jer niko nije smeo javno da razgovara sa mnom, ali su se zato van škole ili telefonskim putem izvinjavali. Svi su mi govorili da ne smeju da pričaju s mnom, u protivnom preti im otkaz.
Nepravilnosti u mom radu nije bilo. U svojoj nemoći, direktor je posegnuo za izmenom Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta. Novim pravilnikom predviđa posebne uslove za šefa računovodstva - ekonomski fakultet i položen stručni ispit za vršenje poslova samostalnog vođenja poslovnih knjiga. To je uradio da bi stvorio mogućnost za moju eliminaciju sa tog radnog mesta.
Završila sam višu ekonomsku školu, imala sam 19 godina rada na poslovima samostalnog vođenja knjiga u istoj školi, od ukupno 23 godine staža, položen stučni ispit, zvanje samostalnog računovođe, završenu školu za rad na računaru. Na osnovu oglasa za popunu radnog mesta šefa računovodstva prima drugo lice, a da moj radni status nije rešio. Tri meseca sam bila na bolovanju zbog herpesa dobijenog zbog stresa.
Mobing je moja svakodnevica. Posle tri meseca dolazim na posao i nakon deset minuta dobijam rešenje da je za mojim radom prestala potreba i da me šalje na plaćeno odsustvo u trajanju od 45 radnih dana, a nakon toga šalje me na godišnji odmor. Po isteku odsustva i godišnjeg odmora dobijam rešenje o prestanku radnog odnosa kao neraspoređen radnik. Povela sam radni spor. Dobijam spor. Istovremeno je Opštinsko javno tužilaštvo na osnovu moje prijave zbog davanja nezakonitog otkaza podiglo optužnicu protiv direktora. Do danas taj process nije okončan.
Direktor je podneo predlog za reviziju Vrhovnom sudu i na moje zaprepašćenje Vrhovni sud ukida odluke nižih sudova, proglašava da je tužbeni zahtev neosnovan i odbija ga uz obrazloženje da za mene nije bilo drugog radnog mesta u školi ni van nje. Uz nove dokaze da je po sistematizaciji bilo slobodno mesto knjižnjičara u biblioteci, pokrećem novi zahtev za obnovu postupka. Moj zahtev nije prihvaćen i tako sam iscrpla sve zakonske mogućnosti za pravednim rešenjem. Jedino što sam dobila je nalog da platim sudske troškove i troškove advokata koga je škola angažovala.
Moj zlostavljač je i dalje direktor sa 66 punih godina života. Pošto, izgleda, o njegovom odlasku u penziju, odlučuje on lično (nadležni organi ne žele da primene zakon) ostaće direktor do kraja života. Kada je on u pitanju, očigledno je o kakvoj se ličnosti radi, kao što je i potpuno jasno da sam ja žrtva brutalnog mobinga koji se nada mnom vrši, nažalost, uz podršku sudova i Ministarstva prosvete.
Smatram da su mi ugrožena ljudska prava, Ustavom zagarantovana, i tražim zaštitu i pravdu za sebe i svoju porodicu.
Alkohol, žene i reklame
Autor: psiholog Ivana Arsić Postavljeno: 08.09.2009
Alkoholizam kod žena predstavlja poseban socijalno-medicinski problem obzirom na biološku ulogu koju žena ima u porodici i društvu. Tek šezdesetih godina ovog veka objavljene su prve studije o ženama alkoholičarima koje nagoveštavaju da je žena alkoholičar donekle „bolesnija“ od muškarca alkoholičara, jer je ona psihološki konfuznija i konfliktnija ličnost.
Što se brojnog odnosa alkoholičara među polovima tiče, žene su bitno smanjile prednost muškaraca, govore statistike. Danas je taj odnos, približno, 4:1 ako gledamo odnos muškaraca prema ženama, uz napomenu da žene mnogo češće upražnjavaju pritajeni način opijanja, dok se jači pol opija bez skrivanja.
Osobe oba pola ispoljavaju netolerantnost u odnosu na alkoholizam kod žena, a nije retka pojava da i same žene alkoholičari pokazuju osećanje odvratnosti kada o tome govore.
Ovakve kvalifikacije potiču iz tradicionalnog stava koji se odnosi na ulogu žene u društvu, jer žena koja prekomerno pije ne može uzorno da se ponaša. Kao takva, ne može da bude dobra ni majka, ni supruga, ni roditelj, ni vaspitač, ni saradnik, niti ona može seksualno da se kontroliše, bar onako kako to tradicionalno moralna pravila propisuju i zahtevaju.
Prema tome, mišljenje o moralnoj slabosti alkoholičara eksplicitnije se odnosi na žene nego na muškarce. To, uostalom, nije čudno kada se uzme u obzir da se žena oduvek smatrala nosiocem, ali i krivcem za poremećen kvalitet emocionalnih odnosa u porodičnom miljeu.
Put ka dnu
Na nastanak i razvoj alkoholizma kod žena utiču:
- socio-kulturni faktori
- individualni
- bračno porodični faktori
Od individualnih faktora najčešći su: usamljenost, nesigurnost, stres, nisko samopoštovanje, kao i neki telesni faktori (predmenstrualna napetost i poremećaj menstrualnog ciklusa).
Hormonalna neravnoteža podstiče alkoholizam. S tim u vezi primećeno je da mnoge žene počinju sa intenzivnijim opijanjima u doba ulaska u menopauzu.
Od bračno-porodičnih faktora najznačajniji su: nezadovoljstvo brakom, trudnoća, pobačaj, razvod, gubitak muža, odlazak dece iz porodice, odnosno sindrom praznog gnezda...
Promene koje nisu mimoišle ni naše društvo, donele su ženama daleko više uloga i obaveza. Emancipacija žena za nus pojavu ima alkoholizam koje su u nedovoljno pripremljene ušle u ovaj proces. Finansijska samostalnost, oslobađanje i prestanak diskriminacije žena na javnim mestima, dozvolile su im, da piju kao muškarci.
Uticaj alkohola na organizam
Kliničkim istraživanjima potvrđeno je to da je organizam žene mnogo više osetljiv na toksično dejstvo alkohola nego organizam muškarca. Žene su niže rastom i manje telesne težine, a telo im sadrži više masti, čak i ako su mršave.
Alkohol ne može dobro da cirkuliše kroz masno tkivo, jer je ono slabo prokrvljeno, pa odlazi ravno u glavu, gde je dotok krvi najbolji. Koncentracija alkohola u krvi kod nežnijeg pola dostiže vrhunac brže nego kod džentlmena i duže ta vrednost ostaje visoka.
Organizam žene sporije razgrađuje alkohol nego telo muškarca. Kod pripadnica ženskog pola veoma brzo se javlja oštećenje tena (koža lica ogrubi), podočnjaci postaju izraženiji, a bore naglašenije.
Alkohol smanjuje plodnost i povećava šanse za obolevanje od raka. Oko 10% slučajeva gde je dijagnostikovan rak dojke može se reći da je uzrok alkohol.
Usled prekomerne i dugotrajne upotrebe alkohola, organizam postepeno počinje da slabi, a zdravlje se rapidno narušava. Tada se javljaju obolenja unutrašnjih organa: srce, jetra, stomak, pankreas. U toj fazi koža postaje suva, perutava, istanjena, zborana, a ponekad se javljaju i krvni podlivi.
Većina alkoholičarki znatno manje pije ili prestaje da uzima alkohol tokom trudnoće. Verovatno zbog toga što veliki značaj pridaju materinstvu. Alkohol koji trudnica uzima, preko organa za varenje i njihove sluzokože dospeva u krvotok, a odatle u sve organe i u sva tkiva organizma. Preko majčinog krvotoka alkohol dospeva i u krvne sudove materice u kojoj se razvija plod.
Konzumiranje alkohola u trudnoći jedan je od faktora koji za rezultat ima prevremeni porođaj ili pobačај. Procenjuje se da opijanje u prva tri meseca trudnoće predstavlja veliki faktor rizika.
Pretpostavlja se, da čak i umerena upotreba alkohola u toku prvih sedam nedelja trudnoće može da dovede do pojave „fetalnog alkoholnog sindroma”.
Simptomi "fetalnog alkoholnog sindroma" su:
1. Strada bebin centralni nervni sistem. Takve bebe su psihički zaostale, imaju malu glavu i funkcionalno-neurološke poremećaje.
2. Zaostaju u somatskom razvoju. To znači da se rađaju sa manjom telesnom težinom i sa manjom telesnom dužinom u odnosu na normalno novorođenče. One kasne u mentalnom i fizičkom razvoju.
3. Ove bebe često imaju deformitet lica. Očni otvor im je kratak i uzan. Imaju mali nos i upalo lice. Razdaljina između nosa i usta je velika.
4. Javljaju se takozvane minor anomalije: anomalije ušiju, anomalije usana i nepca, abnormalne crte dlana, iskrivljeni prsti, povećana dlakavost.
5. Javljaju se major anomalije: razrokost, deformitet skeleta, anomalije srca, bubrega, genitalnih i drugih organa.
Ženska depresija
Žene pretežno karakteriše usamljeno i tajno opijanje. Kod njih je karakteristično to da je alkoholizam simptomatski, on je znak nekog poremećaja, vrlo često nekog oblika depresije koji onda žene potiru uzimajući čašicu. Osećaju se bolje i misle da će na taj način izbeći depresiju i razrešiti neke druge probleme. Ovakvo ponašanje vremenom prelazi u zavisnost.
Žena se teže odlučuje na lečenje zbog osude koja sledi posle toga i zbog etikete koja joj se pripisuje. One su češće nego muškarci sklone da negiraju svoj alkoholizam, čime umanjuju šansu da se blagovremeno jave na lečenje. Otuda i zaključci da se žene ređe javljaju na lečenje, da je u proseku, grupa žena koje se javljaju na lečenje starija u odnosu na grupu muškaraca.
Uticaj medija na pojavu alkoholizma kod žena
Industrija alkoholnih pića shvatila je da danas žene donose mnogo više ekonomskih odluka nego ranije. Zato sve više reklamiraju specifična alkoholna pića za žene.
Stručnjaci tvrde da je alkoholizam kao problem postao sve veći pošto su se na tržištu pojavili napici sa malim procentom alkohola. U tim slatkim napicima alkohol se skoro i ne oseti, ali njegovo dejstvo je prilično jako.
Likeri i pića sa malim procentom alkohola veoma su ukusni, ali prouzrokuju veću zavisnost od “muških” pića. Neretko se dešava da lekovi i alkohol idu "u paketu".
Zbog ogromnih profita koje izvlače iz prodaje alkoholnih pića, alkoholnoj industriji i savremenim društvima nije mnogo stalo do temeljne socijalne kontrole i kontrolisanja obolelih. Pre bi se moglo tvrditi suprotno.
To se ogleda u veoma moćnom propagandnom aparatu u većini visokoindustrijalizovanih zemalja koje alkoholna pića reklamiraju kao najbrže i najefikasnije sredstvo individualnog i grupnog opuštanja i uživanja, što doprinosi izrazito hedonističkom opijenju.
Tolerantnost okoline na opijanje veoma je visoka. Tako, od unošenja malih doza alkohola do ličnih i telesnih znakova intoksikacije, prođe mnogo dragocenog vremena. Okolina kasno stupa na scenu svojim sistemom osuda i izolacija.
Stav javnog mnjenja može biti dvojak:
a) javno mnjenje može sažaljevati alkoholičara i tako indukovati odnos sažaljevanja kod ostalih članova alkoholičareve porodice;
b) javno mnjenje se može osetiti ugroženim i formirati negativan stav osuđivanja alkoholičara zbog svih pratećih manifestacija alkoholizma.
U oba navedena slučaja dolazi do omalovažavanja ličnosti alkoholičara.
U našim krajevima konzumiranje alkoholnih pića je prihvaćeno kao nepisano socijalno pravilo ponašanja u društvenom i poslovnom životu. Na takav stav utiče i ogromna proizvodnja alkoholnih pića i njihova neograničena i odlično organizovana i propagandna distribucija. Otuda je u pojedinim sredinama potrošnja alkohola i stopa alkoholizma direktno proporcionalna proizvodnji alkoholnih pića.
Mediji bi mogli, zbog reklamiranja alkoholnih pića, da snose deo odgovornosti za pojavu ove bolesti. Oni danas diktiraju sistem vrednosti i nova pravila savremenog života reklamirajući alkoholna pića kao deo svakodnevnice.
Neretko u reklamama učestvuju žene koje reklamiraju novi ruž, kreditnu karticu ili novi šampon za kosu, doterane, u štiklama, ispijajući čašu žestokog pića. Ili, danas se najviše reklamirau piva sa mladićima oko čijih su stolova prelepe devojke.
Svuda oko nas su bilbordi i televizijske reklame koje promovišu alkohol.
Mediji šalju jasnu poruku u kojoj odobravaju konzumiranje alkoholnih pića i nameću nove modele ponašanja koje mladi brzo uče i prihvataju. Društvo kao celina i dalje ne shvata taj problem ozbiljno pa bi u budućnosti, upozoravaju stručnjaci, posledice i cena mogle biti previsoke.
Proučava individualna i grupna ponašanja. Sama reč psihologija znači „studija duše“. Tokom istorije, još od antičkog doba, psihologija je bila grana filozofije, da bi u XVIII i XIX veku, započela svoj „vlastiti put“ kao nezavisna naučna disciplina. Ipak, danas je psihologija vrlo vezana za biologiju i društvene nauke.
Psihologija proučava dve tačke psihičkog života ljudi, odnosno duševnog života a to su:
Psihički procesi
Psihičke osobine
Kao široka oblast, psihologija ponekad ostavlja utisak neujedinjenosti, raspršenosti. Deli se na primenjene i eksperimentalne ili teoretske ogranke. Neke od primenjenih ogranaka psihologije čine: klinička psihologija, koja se bavi dijagnozom i terapijom mentalnih poremećaja; industrijska psihologija se koristi prilikom odabira radnika i generalno u poslovanju; pedagoška psihologija koja se bavi psihološkom stranom vaspitanja i obrazovanja. Eksperimentalna ili teoretska psihologija se sastoji od dečije, obrazovne, socijalne, razvojne, fiziološke i komparativne psihologije.
Dečija psihologija primenjuje psihološke teorije i istraživačke metode radi proučavanja dece; obrazovna psihologija se bavi problemima vezanim za procese učenja; socijalna psihologija se bavi grupnom dinamikom i drugim aspektima ljudskog ponašanja u društvenom i kulturnom okruženju; i komparativna psihologija se bavi razlikama u ponašanju različitih vrsta živih bića, na primer, ljudi i životinja.
Stvari koje proučavaju psiholozi pokrivaju širok spektar, počev od shvatanja prilikom procesa učenja, opažanja, inteligencije, motivacije, emocija, percepcije, karaktera, mentalnih poremećaja i studije razlika i uticaja okoline na formiranje karaktera i ličnosti.
Psihologiju mnogi ljudi smatraju društvenom naukom, ali ona predstavlja mešavinu prirodnih i društvenih nauka. Za njeno razumevanje potrebno je znati kako funkcionišu pojedini organi u ljudskom telu, prvenstveno oni koji su vezeni za mozak i stvaranje i lučenje hormona.
Psihološke discipline
Pod jedinstvenim imenom psihologija možemo naći mnoštvo povezanih disciplina. To su:
eksperimentalna psihologija - koja se bavi proučavanjem reakcija čoveka na namerno inducirane podražaje, bilo fizičke, bilo socijalne.
socijalna psihologija - koja proučava ljude i njihovo ponašanje u međuzavisnosti sa njihovom (ljudskom) okolinom, sve oblike međuljudskih odnosa, kao i ponašanje grupe kao celine.
klinička psihologija - koja proučava (i traži lek za) patološke oblike ponašanja.
ergonomija - koja proučava odnos čoveka prema radu i nastoji pronaći načine što boljeg prilagođavanja rada čoveku.
životinjska psihologija
razvojna psihologija
pedagoška psihologija
psihoterapija
Metodologija psihologije
Eksperimentalni rad sa ljudima kao subjektima povlači legalna i moralna ograničenja, zbog čega se najznačajniji deo istraživanja obavlja sa životinjama sa nadom da je steknuto saznanje o psihofiziološkim funkcijama i ponašanjima moguće preneti na iskustva sa ljudima.
Glavne metode koje se koriste za istraživanja sa ljudskim subjektima i kolektivima čine: posmatranja unutar i van laboratorije, intervjui, psihološki testovi tj. psihometrija, laboratorijski eksperimenti i statističke analize.
Psiholozi
Sigmund Frojd
Karl Gustav Jung
Hauard Gardner
Leopold Sondi
Abraham Maslov
Sabina Špilrajn
Erih From
Hans Jurgen Ajzenk
Čarls Spirman
Džon Votson
Vilhelm Vunt
Erik BernKorisni saveti u borbi protiv depresije
Postavljeno: 18.01.2010
Za očekivanje je da se depresivni bolesnik oseća bolesno, kao i svaki drugi bolesnik. Nema smisla „truditi se izgledati pribrano“. S obzirom na to da je depresija bolest, osoba sa ovim tegobama se može povući i po potrebi leći, a da zbog toga ne oseća grižu savesti. Bolesnici ne moraju stalno da se pravdaju za svoje postupke niti da se prisiljavaju da čine bilo šta što im tog trenutka ne pričinjava zadovoljstvo. Ne treba donositi odluke dok oboljenje traje, npr. raskid sa partnerom, prodaja kuće ilii promena radnog mesta. Odluka je u tom momentu „depresivno“ obojena. Zbog suženih vidika, ovakve odluke su pod negativnim uticajem i kasnije sledi kajanje zbog donošenja odluka u ovakvom stanju.
Broj dnevnih zadataka tokom oporavka treba da se povećava i takođe ne bi trebalo da se zaboravi nagrada za postignuto - treba sebi prirediti neku malu radost, počevši od buketa cveća do odlaska u pozorište i slično.
Kako mogu doprineti uspešnoj terapiji?
70% bolesnika koji uzimaju antidepresive dobro reaguje na prve propisane lekove. Lečenje suštinski zavisi od toga koliko dosledno bolesnik uspeva da se drži uvedenih psihoterapijskih mera.
Molimo da terapiju nikada ne prekidate sami i pre vremena, ne dozvolite da mišljenje drugih negativno utiče na Vas. Uvek imajte na umu: „Dobro mi ide, jer nastavljam sa terapijom.“
Šta da radim ako se simptomi ponovo jave?
Ako se prvi znaci depresije ponovo jave, ne čekajte predugo. Što pre počnete terapiju, to je bolest slabija i ponovna depresivna epizoda se uspešno može lečiti. Ako se u Vašem slučaju radi o bolesti u fazama, postoji veliki broj lekova (litijum, karbamazepin, valproinska kiselina), koji su označeni kao stabilizatori raspoloženja. Ukoliko se redovno uzimaju (u trajanju od više godina), ovi lekovi, kod određenog broja bolesnika, mogu sprečiti ponovno javljanje depresivnih epizoda.
Kako članovi porodice mogu da sarađuju?
Poznato je da, u velikom broju slučajeva, bolesnici ne pate zbog same bolesti, već zbog nerazumevanja najbližih. Doktorima je postalo uobičajeno da od bolesnika dobiju molbu da porodici objasne kakva je priroda depresije, jer članovi porodice nemaju razumevanja za obolelog.
Depresivne osobe nisu se iznenada „ulenjile“ ili postale ćudljive ili nezahvalne - one boluju od teške bolesti, koja se spolja ne može videti, ali koja može da se leči. Često se može čuti rečenica: “Pre bih nogu slomio nego da ponovo budem depresivan.“ Kod preloma noge okolina pokazuju sažaljenje, dok kod depresije, često, nerazumevanje.
Članovi porodice bi trebalo da prihvate depresiju kao tešku bolest, koja posle izvesnog vremena vodi ka tome da se ponašanje obolelog bitno menja. Zadaci se više ne obavljaju na uobičajeni način i u tim trenucima su posebno potrebni ohrabrivanje, toplina i priznanje. Opomene tipa: „Glavu gore, biće bolje“ ili „Saberi se“ sigurno ne pomažu. Bolesnici se bore sa osećanjem da nisu više ista osoba kakva su bila pre bolesti. Članovi porodice treba da ih rasterete, da na sebe preuzmu većinu zadataka i da bolesnike stalno motivišu da izdrže terapiju, jer uspeh zavisi od redovnosti i istrajnosti.
Pružajući razumevanje i ljubavi, članovi porodice mogu značajno pomoći bolesniku da prevaziđe depresiju. Saosećajnost umiruje bolesnika, dok bodreći saveti mogu imati suprotan efekat, izazivajući bespomoćnost kod bolesnika i na taj način ga još više mogu saterati u ugao.
Depresija bolest današnjice
Postavljeno: 22.12.2009
Koji su tipični simptomi depresije?
Depresija se sastoji od velikog broja telesnih i psihičkih simptoma. Često je teško postaviti dijagnozu. Bolesnik često teško može da razume da se iza mnogih telesnih simptoma zapravo krije depresija. Ovakva slika bolesti opisuje se kao larvirana depresija koja je po sredi kada se pre svih pojavljuju sledeći telesne tegobe:
* Poremećaji sna
* Stezanje u grlu i grudima
* Problemi sa apetitom
* Gubitak težine
* Zatvor
* Glavobolja
* Bolovi u vratnom ili kičmenom delu
* Tegobe organa za varenje, tegobe sa srcem
U slučaju postojanja navedenih simptoma, lekar će preduzeti sva potrebna ispitivanja. Ukoliko se pronađe nekakav organski uzrok, isti će se svakako lečiti. Često obolelom teško pada da prihvati da se iza telesnih tegoba krije depresija i da poveruje da će po uspešnoj terapiji depresije, ove telesne tegobe da nestanu. Za uspeh terapije je, dakle, vrlo bitno razumeti da se u pozadini drugih bolesti i simptoma može kriti depresija.
U daljem toku bolesti se pored ovih telesnih tegoba razvijajaju i drugi simptomi. Bolesnik u sve većoj meri postaje bezvoljan, razvija se osećanje beznađa, pojačava se strah da nikada neće doći do ozdravljenja, ne može ničemu više da se raduje, a neki bolesnici povremeno imaju i osećaj da su u dubini mrtvi ili da su kao obamrli.
Šta je sa suicidalnošću?
Da je depresija jedno teško oboljenje, vidi se po tome što još uvek oko 15% obolelih, na žalost, sebi oduzme život, 20 do 40% pokuša samoubistvo, a do 80% pacijenata pod uticajem svoje bolesti razmišlja o tome da sebi oduzme život.
Važno je da bolesnici imaju hrabrosti da o tome otvoreno razgovaraju sa svojim lekarom, ali i sa članovima porodice. Uprkos težini oboljenja, depresija se ubraja u bolesti koje se uspešno mogu lečiti.
Koje vrste terapije lekovima postoje?
Od 1957. postoje lekovi za lečenje depresije, tzv. antidepresivi. Oni u mozgu utiču, između ostalog, na metabolizam određenih neurotransmitera i na taj način pokreću antidepresivno dejstvo. U ovoj grupi postoje lekovi koji pored svog dejstva na popravljanje raspoloženja, utiču više na smirenost i drugi, na aktivnost. Treći su pak u pokretačkom smislu neutralni. Zbog toga je važno da i bolesnici i lekari znaju kakve su tegobe u pitanju kako bi se odabrao odgovarajući antidepresiv. Simptomi treba da se opišu što je moguće preciznije. U suštini, o antidepresivima treba da se zna da oni sami utiču na popravljanje raspoloženja. Od odlučujućeg značaja je da ne deluju odmah nego tek posle jedne, dve ili čak šest sedmica. Bolesnici često teško razumeju da lek treba da uzimaju danima, a da ne osete nikakvo poboljšanje. Bolesnik zato ne treba da bude nestrpljiv i da propisani lek isključi prevremeno ili na svoju ruku.
Antidepresivi ne stvaraju zavisnost. Istovremeno neki lekovi iz grupe antidepresiva, mogu usled naglog prestanka uzimanja da prozrokuju tzv. fenomen diskontinuacije (unutrašnji nemir, mučninu, znojenje, glavobolju). Zbog toga se antidepresivi moraju isključiti obazrivo (postepenim smanjivanjem doze u trajanju od nekoliko sedmica). Terapija depresije traje dugo. Po povlačenju simptoma, potrebno je nastaviti terapiju najmanje šest mesci pre nego što započne smanjivanje doze. Kod bolesnika kod kojih je u pitanju ponovljena depresivna epizoda, lečenje traje i duže. Mnogi bolesnici misle da mogu odmah da isključe sve lekove čim se javi poboljšanje. To, na žalost, vodi ka ponovnoj pojavi tegoba, sa produžetkom trajanja oboljenja kao posledicom. Iz ovoga se vidi koliko je bitno da se bolesnik dosledno pridržava saveta svog lekara.
Svakako da i antidepresivi imaju neželjena dejstva. Na žalost, ona se pojavljuju najčešće na početku lečenja i upravo zbog toga traže spremnost da se lek i dalje uzima. Takozvani klasični, stručno nazvani triciklični antidepresivi, tokom lečenja često dovode do povećanja težine i do iritirajućeg, ali bezopasnog sušenja usta, te umaranja, zbog čega je preporučljivo da se ovi lekovi uzimaju uveče. Jedna grupa antidepresiva, razvijena poslednjih godina, tzv. selektivni inhibitori preuzimanja serotonina (SSRI) ne stvaraju umor. Tipična neželjena dejstva ovih lekova na početku lečenja su jutarnja mučnina, izrazit unutrašnji nemir i glavobolja. Ovi novi antidepresivi u manjoj meri dovode do povećanja težine i bolesnici ih uglavnom dobro podnose.
Lekar je jedini koji može da odluči koji lek je odgovarajući za kojeg bolesnika.
Koje vrste terapije bez lekova postoje?
Na početku lečenja na prvom mestu se nalazi tzv. prateća psihoterapija, dakle ohrabrujući, dobronameran razgovor koji pruža objašnjenj i uveravanje da postoji naklonost i razumevanje.
Mogu se primeniti određeni psihoterapeutski postupci ako su depresiju izazvali realni, teški životni događaji, kao što su gubitak posla, razvod ili gubitak bliske osobe. Kognitivno-bihejvioralna terapija pokazuje bolesniku puteve iz njegovog, depresivnog ugla. Bolesnici treba da izgrade realna očekivanja, kao i sposobnost da savladaju životne probleme, koje su za vreme bolesti doživljavali kao nerešive.
Seksualno ponašanje i alkoholizam
Autor: psiholog Žilijeta Krivokapić Postavljeno: 18.11.2009
Teškoće u definisanju normalne seksualnosti leže u širokom dijapazonu njenog ispoljavanja, individualne i socijalne specifičnosti. Prihvatljiv konstrukt za definisanje normalnosti je sledeće određenje: u okvir norme mogu se svrstati seksualne aktivnosti, ponašanja i radnje koje se javljaju kod zrelih pojedinaca različitog pola, njima su prihvatljive, ne štete njihovom zdravlju i ne narušavaju norme zajedničkog društvenog života.
Seksualnost
Proučavanje seksualnosti bilo je, a po mnogo čemu i ostalo, tabu oblast. Za to postoje mnogi razlozi, jedan od najznačajnijih je istorijsko nasleđe. Istraživanje seksualnosti krenulo je preko poremećaja i abnormalnosti i danas je mnogo lakše odrediti devijacije od sadržaja normalnog seksualnog ponašanja.
Normalan seksualni nagon uslovljen je anatomskim i fiziološkim integritetom mozga i funkcijom seksualnih centara. Modifikacije ili slabljenje nagona često je posledica fizioloških faktora, od kojih su najčešći: zloupotreba supstanci, depresija i stresna stanja.
Bolesti zavisnosti
Proučavanje bolesti zavisnosti, sa druge strane, već dugo je u samom vrhu naučnog istraživanja. Iskonska potreba čoveka da obezbedi užitak, spokoj, blagostanje ili zaborav, vekovima ga je vodila u ekperimentisanje sa supstancama koje menjaju svest.
Alkohol je bio i ostao najdostupnija i najzloupotrebljavanija supstanca. Hronična upotreba dovodi, relativno brzo, do stvaranja alkoholne zavisnosti. To je kompleksan poremećaj, koji osobu menja i oštećuje na telesnom, socijalnom i psihičkom planu.
Obrazac seksualnog funkcionisanja alkoholičara
Povezivanje ove dve oblasti ( alkoholizam i seksualnosti) bila je centralna tema ovog rada. U naučnim radovima malo je istraživana ova veza. Predmet interesovanja dominantno je bio vezan za seksualne disfunkcije, koje se javljaju kao posledica alkoholizma ili agresivno ponašanje koje nastaje usled konzumacije alkohola. Polazeći od teze da je seksualnost složen fenomen koji ne možemo svesti na frekvenciju odnosa ili broj partnera, već da se seksualna želja ili seksualna budnost vidi u različitim seksualnim aktivnostima i doživljajima, želeli smo da ispitamo aspekt uobičajenog, normalnog ponašanja zavisnika i da kliničkoj slici ili razumevanju alkoholičara damo potpuniji uvid.
Za zadovoljavajuće ili adekvatno seksualno funkcionisanje neophodno je zdravlje i određen način života, kod alkoholizma imamo značajne izmene oba faktora. Naša očekivanja odnosila su se na izmene u seksualnom ponašanju nastale kao posledica upotrebe alkohola. Rezultati su delom potvrdili očekivanja.
Sa teorijskih polazišta, neke zasnovane hipoteze nisu potvrđene, ali je evidentirana tendencija u ponašanju za koju se može reći da je „obrazac seksualnog funkcionisanja alkoholičara“. Uvažili smo, svakako, otpore u ispitivanju seksualnosti, karakteristike ličnosti zavisnika, kao i trenutak lečenja koji utiče na neke procene.
Pored erektilnih smetnji ili teškoća u genitalnom odgovoru, „obrazac“ se odnosi na emocionalnu komponentu u seksualnom ponašanju, odnosno, bliskost ili stepen intime sa partnerom.
Izlazeći iz strogih bioloških zakona reprodukcije, čovek je vremenom svojoj seksualnosti dodao ljubav, privrženost, bliskost i poštovanje. Podaci iz sfere seksualnosti koji govore o ovoj vezi (ljubavna predigra, osećanja tokom seksualnih aktivnosti, konkretna seksualna ponašanja) ukazuju da su na ovom planu alkoholičari oštećeni svojom bolešću.
Neka istraživanja govore u prilog smanjivanju seksualnog nagona kod alkoholičara u vidu inhibirane seksualne želje. Podaci u istraživanju (deo o snovima, maštanja i masturbacija) ne potvrđuju pad libidinozne energije.
Alkoholičari se češće samozadovoljavaju i tokom sanjanja snova sa seksualnim sadržajem lako dožive orgazam. Njihove potrebe za seksualnim kontaktom su veće od onih koje imaju, ali na planu realizacije su manje uspešni, učestalost koitusa je smanjena. Zaključujemo da alkohol izaziva smetnje u seksualnim odnosima, jer je njihova frekvencija manja, odnosi kraće traju i opisani su sa manje intenzivnih osećanja.
Na stavove prema seksu alkohol nije imao mnogo uticaja, bazični stavovi o seksualnosti nisu modifikovani zloupotrebom alkohola.
Na nivou ličnosti, potvrđena je poznata slika alkoholičara kao: nepoverljive, neiskrene i sebične osobe, neefikasne i nekritične, egocentrične i neistrajne, sa izraženom čulnosti, „gladne stimulacije“, sklone negativnim emocijama, sa lakim razvijanjem osećanja povređenosti, emocionalno nestabilne.
Ove crte ličnosti dodatno potkrepljuju tezu o „obrascu seksualnog funkcionisanja alkoholičara“, jer seksualnost podrazumeva potrebu za razmenom i bliskošću i na telesnom i na emotivnom planu, na kojem su alkoholičari insuficijentni.
Teorijski i praktični značaj ovog rada nalazi se u boljem razumevanju klinčke slike alkoholizma, definisanju terapijskih ciljeva i pripreme preventivnih programa.
Alkoholizam kao socio-medicinska bolest
Alkoholizam kao socio-medicinska bolest je „broj tri u svetu“ (po posledicama, oboljenjima i smrtnosti) i zahteva kontinuirano proučavanje i istraživanje. Manifestacije zavisnosti evidentiraju se u svim sferama života. Teorijski značaj ovog rada nalazi se u razumevanju ličnosti alkoholičara i izmenama koje nastaju usled hronične upotrebe alkohola na njegovu seksualnu/polnu želju i obrasce seksualnog funkcionisanja.
Lečenje alkoholizma je dug, kompleksan i skup proces. Apstinencija je samo jedan od zahteva lečenja, ne i cilj terapije.
Nužna je kompletna restrukturacija porodice sa prihvatanjem novih oblika ponašanja, vraćanjem uloga, bliskosti, poverenja, otvorene i jasne komunikacije.
Porodična terapija najčešće se zasniva na sistemskom pristupu i u lečenju učestvuje saradnik „kopacijent“.
Seksualni problemi se „podrazumevaju“, eventualno evidentiraju, ali se tokom terapije na njima konkretno ne radi. Zahteva se da se novi oblici ponašanja prihvate i „očekuje“ da se oni prenesu i na oblast seksualnog funkcionisanja. Nekoliko dostupnih kliničkih izveštaja upućuju na zaključak da ne dolazi do unapređenja seksualnog prilagođavanja neposredno nakon tretmana alkoholizma. (Jensen, 1984, O’Farrell, Kleinke, Cutter, 1998).
Alkoholizam negativno utiče na seksualnost
Rezultati našeg istraživanja ukazuju da je seksualnost modifikovana ili oštećena usled hroničnog opijenja i da se osobenost ovih izmena više ogleda u emocionalnoj sferi, bliskosti i otvorenosti, nego u neadekvatnom seksualnom odgovoru“.
Prihvatajući značaj emocionalno-seksualnog sklada u partnerskim relacijama, očekujemo da oporavak bude brži i efikasniji ako tokom terapije značajnije obratimo pažnju ili intervenišemo u domenu seksualnosti.
Upotreba alkohola u „društveno prihvatljivim dozama“, smanjuje neke seksualne inhibicije, stvarajući osećaj opuštenosti, smanjene odgovornosti i povećan interes za seks, što sve može da olakšava seksualno uzbuđenje. Povremena upotreba alkohola veoma često ima upravo ove motive, mada ljudi zaboravljaju na multifaktorijalnu uslovljenost njegovog dejstva, koje pored farmakoloških uključuje i psihološke, socijalne i aktuelne komponente.
Preventivni programi moraju uvažiti iskustvo koje ljudi imaju sa alkoholom i na kojem baziraju stavove o moći alkohola na seksualnom planu. Istraživanja koja ukazuju da se seksualnost neminovno modifikuje kod kontinuirane upotrebe ili unošenja većih količina alkohola su odličan oslonac za razbijanje mitova i dugoročno odlučivanje.
Muškarci su posebno osetljivi u domenu svoje seksualnosti i moraju biti jasno informisani o negativnom dejstvu alkohola, koji im ne daje snagu i potenciju, već naprotiv oduzima mogućnost za kvalitetan i bogat seksualni život, uz dodatne erektilne smetnje.
Alkohol kao droga
Droga prvog kontakta među populacijom mladih je alkohol. On modifikuje sve funkcije, seksualnu takođe. Upravo zato tema " mladi i alkohol" zaokuplja naučnu pažnju.
Mlade osobe formiraju svoje stavove i strukturišu znanja upravo u periodu kada se i dešava prvo iskustvo sa alkoholom i budi seksualna potreba i rezultate koji ukazuju da ona vremenom uz alkohol slabi, otuđuje ih od partnera, okreće ka sebi i smanjuje realizaciju, neophodno je uneti u preventivne programe namenjene ovoj uzrasnoj grupi.
Mobing na poslu - istinite priče
Postavljeno: 23.09.2009
Mobing je reč koja se sve češće čuje među nama. Poslodavci ne biraju sredstva da dođu do svog cilja, a žrtve pokušavajući da zaštite sebe i svoju porodicu prolaze kroz pakao. U nastavku pročitajte pet istinitih priča:
Direktor škole uništava me i danas
Kao rukovodilac računovodstva u Višoj školi za obrazovanje vaspitača, radila sam punih 19 godina. Zbog nezakonitog rada direktora škole M. P. bila sam prinuđena da ga prijavim nadležnim organima da bih zaštitila svoj lični i poslovni integritet, a istovremeno i ustanove u kojoj sam radila. Zbog obraćanja tužiocu i policiji bila sam psihički zlostavljana, zlostavljana na poslu i to pismenim naredbama da u najkraćem roku obavim zadate poslove. Direktor je prestao sa mnom da komunicira i za sve važne konsultacije obraćao se drugoj službenici. Bila sam izolovana od kolektiva jer niko nije smeo javno da razgovara sa mnom, ali su se zato van škole ili telefonskim putem izvinjavali. Svi su mi govorili da ne smeju da pričaju s mnom, u protivnom preti im otkaz.
Nepravilnosti u mom radu nije bilo. U svojoj nemoći, direktor je posegnuo za izmenom Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta. Novim pravilnikom predviđa posebne uslove za šefa računovodstva - ekonomski fakultet i položen stručni ispit za vršenje poslova samostalnog vođenja poslovnih knjiga. To je uradio da bi stvorio mogućnost za moju eliminaciju sa tog radnog mesta.
Završila sam višu ekonomsku školu, imala sam 19 godina rada na poslovima samostalnog vođenja knjiga u istoj školi, od ukupno 23 godine staža, položen stučni ispit, zvanje samostalnog računovođe, završenu školu za rad na računaru. Na osnovu oglasa za popunu radnog mesta šefa računovodstva prima drugo lice, a da moj radni status nije rešio. Tri meseca sam bila na bolovanju zbog herpesa dobijenog zbog stresa.
Mobing je moja svakodnevica. Posle tri meseca dolazim na posao i nakon deset minuta dobijam rešenje da je za mojim radom prestala potreba i da me šalje na plaćeno odsustvo u trajanju od 45 radnih dana, a nakon toga šalje me na godišnji odmor. Po isteku odsustva i godišnjeg odmora dobijam rešenje o prestanku radnog odnosa kao neraspoređen radnik. Povela sam radni spor. Dobijam spor. Istovremeno je Opštinsko javno tužilaštvo na osnovu moje prijave zbog davanja nezakonitog otkaza podiglo optužnicu protiv direktora. Do danas taj process nije okončan.
Direktor je podneo predlog za reviziju Vrhovnom sudu i na moje zaprepašćenje Vrhovni sud ukida odluke nižih sudova, proglašava da je tužbeni zahtev neosnovan i odbija ga uz obrazloženje da za mene nije bilo drugog radnog mesta u školi ni van nje. Uz nove dokaze da je po sistematizaciji bilo slobodno mesto knjižnjičara u biblioteci, pokrećem novi zahtev za obnovu postupka. Moj zahtev nije prihvaćen i tako sam iscrpla sve zakonske mogućnosti za pravednim rešenjem. Jedino što sam dobila je nalog da platim sudske troškove i troškove advokata koga je škola angažovala.
Moj zlostavljač je i dalje direktor sa 66 punih godina života. Pošto, izgleda, o njegovom odlasku u penziju, odlučuje on lično (nadležni organi ne žele da primene zakon) ostaće direktor do kraja života. Kada je on u pitanju, očigledno je o kakvoj se ličnosti radi, kao što je i potpuno jasno da sam ja žrtva brutalnog mobinga koji se nada mnom vrši, nažalost, uz podršku sudova i Ministarstva prosvete.
Smatram da su mi ugrožena ljudska prava, Ustavom zagarantovana, i tražim zaštitu i pravdu za sebe i svoju porodicu.
Alkohol, žene i reklame
Autor: psiholog Ivana Arsić Postavljeno: 08.09.2009
Alkoholizam kod žena predstavlja poseban socijalno-medicinski problem obzirom na biološku ulogu koju žena ima u porodici i društvu. Tek šezdesetih godina ovog veka objavljene su prve studije o ženama alkoholičarima koje nagoveštavaju da je žena alkoholičar donekle „bolesnija“ od muškarca alkoholičara, jer je ona psihološki konfuznija i konfliktnija ličnost.
Što se brojnog odnosa alkoholičara među polovima tiče, žene su bitno smanjile prednost muškaraca, govore statistike. Danas je taj odnos, približno, 4:1 ako gledamo odnos muškaraca prema ženama, uz napomenu da žene mnogo češće upražnjavaju pritajeni način opijanja, dok se jači pol opija bez skrivanja.
Osobe oba pola ispoljavaju netolerantnost u odnosu na alkoholizam kod žena, a nije retka pojava da i same žene alkoholičari pokazuju osećanje odvratnosti kada o tome govore.
Ovakve kvalifikacije potiču iz tradicionalnog stava koji se odnosi na ulogu žene u društvu, jer žena koja prekomerno pije ne može uzorno da se ponaša. Kao takva, ne može da bude dobra ni majka, ni supruga, ni roditelj, ni vaspitač, ni saradnik, niti ona može seksualno da se kontroliše, bar onako kako to tradicionalno moralna pravila propisuju i zahtevaju.
Prema tome, mišljenje o moralnoj slabosti alkoholičara eksplicitnije se odnosi na žene nego na muškarce. To, uostalom, nije čudno kada se uzme u obzir da se žena oduvek smatrala nosiocem, ali i krivcem za poremećen kvalitet emocionalnih odnosa u porodičnom miljeu.
Put ka dnu
Na nastanak i razvoj alkoholizma kod žena utiču:
- socio-kulturni faktori
- individualni
- bračno porodični faktori
Od individualnih faktora najčešći su: usamljenost, nesigurnost, stres, nisko samopoštovanje, kao i neki telesni faktori (predmenstrualna napetost i poremećaj menstrualnog ciklusa).
Hormonalna neravnoteža podstiče alkoholizam. S tim u vezi primećeno je da mnoge žene počinju sa intenzivnijim opijanjima u doba ulaska u menopauzu.
Od bračno-porodičnih faktora najznačajniji su: nezadovoljstvo brakom, trudnoća, pobačaj, razvod, gubitak muža, odlazak dece iz porodice, odnosno sindrom praznog gnezda...
Promene koje nisu mimoišle ni naše društvo, donele su ženama daleko više uloga i obaveza. Emancipacija žena za nus pojavu ima alkoholizam koje su u nedovoljno pripremljene ušle u ovaj proces. Finansijska samostalnost, oslobađanje i prestanak diskriminacije žena na javnim mestima, dozvolile su im, da piju kao muškarci.
Uticaj alkohola na organizam
Kliničkim istraživanjima potvrđeno je to da je organizam žene mnogo više osetljiv na toksično dejstvo alkohola nego organizam muškarca. Žene su niže rastom i manje telesne težine, a telo im sadrži više masti, čak i ako su mršave.
Alkohol ne može dobro da cirkuliše kroz masno tkivo, jer je ono slabo prokrvljeno, pa odlazi ravno u glavu, gde je dotok krvi najbolji. Koncentracija alkohola u krvi kod nežnijeg pola dostiže vrhunac brže nego kod džentlmena i duže ta vrednost ostaje visoka.
Organizam žene sporije razgrađuje alkohol nego telo muškarca. Kod pripadnica ženskog pola veoma brzo se javlja oštećenje tena (koža lica ogrubi), podočnjaci postaju izraženiji, a bore naglašenije.
Alkohol smanjuje plodnost i povećava šanse za obolevanje od raka. Oko 10% slučajeva gde je dijagnostikovan rak dojke može se reći da je uzrok alkohol.
Usled prekomerne i dugotrajne upotrebe alkohola, organizam postepeno počinje da slabi, a zdravlje se rapidno narušava. Tada se javljaju obolenja unutrašnjih organa: srce, jetra, stomak, pankreas. U toj fazi koža postaje suva, perutava, istanjena, zborana, a ponekad se javljaju i krvni podlivi.
Većina alkoholičarki znatno manje pije ili prestaje da uzima alkohol tokom trudnoće. Verovatno zbog toga što veliki značaj pridaju materinstvu. Alkohol koji trudnica uzima, preko organa za varenje i njihove sluzokože dospeva u krvotok, a odatle u sve organe i u sva tkiva organizma. Preko majčinog krvotoka alkohol dospeva i u krvne sudove materice u kojoj se razvija plod.
Konzumiranje alkohola u trudnoći jedan je od faktora koji za rezultat ima prevremeni porođaj ili pobačај. Procenjuje se da opijanje u prva tri meseca trudnoće predstavlja veliki faktor rizika.
Pretpostavlja se, da čak i umerena upotreba alkohola u toku prvih sedam nedelja trudnoće može da dovede do pojave „fetalnog alkoholnog sindroma”.
Simptomi "fetalnog alkoholnog sindroma" su:
1. Strada bebin centralni nervni sistem. Takve bebe su psihički zaostale, imaju malu glavu i funkcionalno-neurološke poremećaje.
2. Zaostaju u somatskom razvoju. To znači da se rađaju sa manjom telesnom težinom i sa manjom telesnom dužinom u odnosu na normalno novorođenče. One kasne u mentalnom i fizičkom razvoju.
3. Ove bebe često imaju deformitet lica. Očni otvor im je kratak i uzan. Imaju mali nos i upalo lice. Razdaljina između nosa i usta je velika.
4. Javljaju se takozvane minor anomalije: anomalije ušiju, anomalije usana i nepca, abnormalne crte dlana, iskrivljeni prsti, povećana dlakavost.
5. Javljaju se major anomalije: razrokost, deformitet skeleta, anomalije srca, bubrega, genitalnih i drugih organa.
Ženska depresija
Žene pretežno karakteriše usamljeno i tajno opijanje. Kod njih je karakteristično to da je alkoholizam simptomatski, on je znak nekog poremećaja, vrlo često nekog oblika depresije koji onda žene potiru uzimajući čašicu. Osećaju se bolje i misle da će na taj način izbeći depresiju i razrešiti neke druge probleme. Ovakvo ponašanje vremenom prelazi u zavisnost.
Žena se teže odlučuje na lečenje zbog osude koja sledi posle toga i zbog etikete koja joj se pripisuje. One su češće nego muškarci sklone da negiraju svoj alkoholizam, čime umanjuju šansu da se blagovremeno jave na lečenje. Otuda i zaključci da se žene ređe javljaju na lečenje, da je u proseku, grupa žena koje se javljaju na lečenje starija u odnosu na grupu muškaraca.
Uticaj medija na pojavu alkoholizma kod žena
Industrija alkoholnih pića shvatila je da danas žene donose mnogo više ekonomskih odluka nego ranije. Zato sve više reklamiraju specifična alkoholna pića za žene.
Stručnjaci tvrde da je alkoholizam kao problem postao sve veći pošto su se na tržištu pojavili napici sa malim procentom alkohola. U tim slatkim napicima alkohol se skoro i ne oseti, ali njegovo dejstvo je prilično jako.
Likeri i pića sa malim procentom alkohola veoma su ukusni, ali prouzrokuju veću zavisnost od “muških” pića. Neretko se dešava da lekovi i alkohol idu "u paketu".
Zbog ogromnih profita koje izvlače iz prodaje alkoholnih pića, alkoholnoj industriji i savremenim društvima nije mnogo stalo do temeljne socijalne kontrole i kontrolisanja obolelih. Pre bi se moglo tvrditi suprotno.
To se ogleda u veoma moćnom propagandnom aparatu u većini visokoindustrijalizovanih zemalja koje alkoholna pića reklamiraju kao najbrže i najefikasnije sredstvo individualnog i grupnog opuštanja i uživanja, što doprinosi izrazito hedonističkom opijenju.
Tolerantnost okoline na opijanje veoma je visoka. Tako, od unošenja malih doza alkohola do ličnih i telesnih znakova intoksikacije, prođe mnogo dragocenog vremena. Okolina kasno stupa na scenu svojim sistemom osuda i izolacija.
Stav javnog mnjenja može biti dvojak:
a) javno mnjenje može sažaljevati alkoholičara i tako indukovati odnos sažaljevanja kod ostalih članova alkoholičareve porodice;
b) javno mnjenje se može osetiti ugroženim i formirati negativan stav osuđivanja alkoholičara zbog svih pratećih manifestacija alkoholizma.
U oba navedena slučaja dolazi do omalovažavanja ličnosti alkoholičara.
U našim krajevima konzumiranje alkoholnih pića je prihvaćeno kao nepisano socijalno pravilo ponašanja u društvenom i poslovnom životu. Na takav stav utiče i ogromna proizvodnja alkoholnih pića i njihova neograničena i odlično organizovana i propagandna distribucija. Otuda je u pojedinim sredinama potrošnja alkohola i stopa alkoholizma direktno proporcionalna proizvodnji alkoholnih pića.
Mediji bi mogli, zbog reklamiranja alkoholnih pića, da snose deo odgovornosti za pojavu ove bolesti. Oni danas diktiraju sistem vrednosti i nova pravila savremenog života reklamirajući alkoholna pića kao deo svakodnevnice.
Neretko u reklamama učestvuju žene koje reklamiraju novi ruž, kreditnu karticu ili novi šampon za kosu, doterane, u štiklama, ispijajući čašu žestokog pića. Ili, danas se najviše reklamirau piva sa mladićima oko čijih su stolova prelepe devojke.
Svuda oko nas su bilbordi i televizijske reklame koje promovišu alkohol.
Mediji šalju jasnu poruku u kojoj odobravaju konzumiranje alkoholnih pića i nameću nove modele ponašanja koje mladi brzo uče i prihvataju. Društvo kao celina i dalje ne shvata taj problem ozbiljno pa bi u budućnosti, upozoravaju stručnjaci, posledice i cena mogle biti previsoke.
Нема коментара:
Постави коментар